Кабинет ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића

На данашњи дан, 11. јула 1844, рођен је Краљ Петар Први.

Важи за једног од најпоштованијих и највољенијих владара нашег народа.

Сећамо се.

Данас је рођендан Њеног Краљевског Височанства Принцезе Бригите Карађорђевић.

На многаја љета!

Срећан празник рођења наше Цркве, браћо и сестре!

Данас прослављамо Силазак Светог Духа на Апостоле или Педесетницу када се благодат Светог Духа Утешитеља спусти на апостоле.

12.05.2016. у Господу се упокојио ЊКВ Кнез Александар Карађорђевић, син Кнеза - намесника Павла и унук Кнеза Арсена Карађорђевића.

Рођен је 13. августа 1924. По мајчином родослову, Кнез Александар је од руске династије Романова, грчких и данских Краљева и Кнежева - баба му је Њено Царско Височанство Јелена Владимировна, Велика Кнегиња Русије, а прабаба Њено Царско Височанство Велика Кнегиња Русије Олга Константиновна. Деда по мајци, Његово Краљевско Височанство Кнез Николаос од Грчке и Данске је био трећи син Кнеза Вилхелма од Данске, Његовог Величанства грчког Краља Јоргоса.

Кнез Александар је био унук Његовог Краљевског Височанства Кнеза Арсена Карађорђевића (млађег брата Његовог Величанства Краља Петра I Ослободиоца, Кнегиње Ауроре Павловне Демидове од Сан Доната, Његовог Краљевског Височанства Принца Николаоса Олданбурга од Данске и Грчке и Њеног Царског Височанства Велике Кнегиње Елене Владимировне Романове од Русије.

Кнез Александар је био праунук је Његове Светлости Кнеза Александра I Карађорђевића од Србије, Кнегиње Персиде Ненадовић, Кнеза Павела Демидова од Сан Доната, Кнегиње Елене Трубецке, Његовог Величанства Краља Јоргоса I Олденбурга од Грчке, Њеног Царског Височанства Велике Кнегиње Олге Константиновне Романове од Русије, Његовог Царског Височанства Великога Кнеза Владимира Романова од Русије и Њеног Краљевског Височанства Принцезе Марије од Макленбург-Шверина.

Кнез Александар је био је чукунунук Врховног Вожда и Српског Великог Војводе Ђорђа Петровића – Карађорђа,

После преврата 27. марта 1941. године, са породицом одлази у изгнанство у Грчку, а затим у Египат, па Кенију.

У Другом светском рату је учествовао као ратни пилот-добровољац Краљевског ратног ваздухопловства.

После рата је био пилот цивилног ваздухопловства са преко 6000 сати летења, руководилац у више предузећа и председник једне међународне авио-компаније.

Носилац је великога броја одликовања, између осталог: Ордена Карађорђеве Звезде I реда, Ордена Белог Орла I реда, Ордена Југословенске Круне I реда, Ордена Светога Саве I реда и других.

Из два брака има петоро деце: четири сина и кћерку.

Обновитељ је средњовековног и оснивач и први старешина Сувереног војног витешког реда змаја.

Вјечнаја памјат!

На данашњи дан, 25. априла 1928, упокојио се у Господу Генерал Петар Николајевич Врангел.

Барон Врангел је умро у Бриселу. Врангелова породица је изразила уверење да га је отровао брат његовог слуге, који је кратко време живео у његовој кући, и за кога се сумњало да је био совјетски агент. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у складу са својом последњом жељом 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка где и данас чува своју последњу стражу.

Вјечнаја памјат!

На првој фотографији испод је Барон Врангел са оснивачима РОВС-а (Русский общевоинский союз) у Београду 1924, а на осталим сликама су призори са дочека његовог тела и сахране у Београду 1929.

Васкршња посланица ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића, 2026.

Браћо и сестре,

Васкрс јесте највећи дан у календару јер представља победу принципа стварања и створења над хтонским принципом смрти и уништења. Околности у којима се налазимо посебно подвлаче ову чињеницу. Тренутна ситуација у свету на жaлост наликује сликама из откривења светог Јована богослова. Сукоби, индивидуализам као начело које онемогућује било који вид друштвене артикулације, глобално преовлађујуће друштвено устројство које као законит и легитиман принцип успоставља то да је човек другом човеку постао вук, републикански и анти-монархијски принцип заснован на демократији као диктатури непросвећене већине чији је синоним реклама и лаж као њен саставни део.

У оваквим, готово есхатолошким околностима, поставља се питање који су нам конкретни кораци на располагању као начин избављења. На друштвеном плану то је засигурно јачање наше државе и народа и одбијање уступања делова нашег суверенитета над-државама које нису ништа друго до узурпатори нашег капацитета за доношење одлука о себи. Овде пре свега мислим на Европску Унију, увелико дисфункционалну творевину која није способна да изнађе решења ни за сопствене проблеме и опстанак, од енергетике, преко катастрофалне имиграционе политике, све до хипертрофиране бирократије и урушења свих система у сопственим државама чланицама. Наставити са приступним процесом Европској Унији исто је што и укрцавати се на брод који тоне, чак и уколико бисмо на тренутак ставили на страну њихову подршку сецесији Косова и Метохије и кршење споразума на који су ставили свој потпис уз истовремену громогласну халабуко око важности „владавине права“.

Што се тиче унутрашње ситуације у држави, мишљења сам да је у овим околностима најважније јасно видети ко је тај ко најмање говори истину. Ко ради против интереса државе и народа уз истовремено непрестано јавно оглашавање да у ствари ради за народ и државу. Онај који у највећој мери искривљује истину је тај ко чини највећу штету држави и народу. Толику штету да ће бити потребне године или чак деценије док се Србија не опорави. Савршано јасан инструмент у фигуративном смислу за јасно опажање тога ко изриче лаж на нивоу сопственог принципа је проблем наше јужне покрајине, Косова и Метохије. За чијег мандата се присуство институција државе Србије смањило или одржавало на истом нивоу, поготово на северу покрајине? Да ли се наше присуство и институције повећало или смањило током последњих нешто више од деценије? Која власт је пристала на Француско – немачки предлог и Бриселско - охридски споразум који де факто и де јуре дају независност сецесионистима из Приштине? Уколико иста власт истовремено говори о непристајању на независност јужне покрајине, то је јасан показатељ принципа лажи који ће се односити и на све друго што таква власт чини или говори. Мој прадеда, Краљ Петар и мој деда Краљ Александар су поново присајединили Косово и Метохију матици Србији у Балканским ратовима и тиме су се у историју уписали као осветници Косова и Газиместана. Мој деда је био онај ко је поново упалио заветне свеће које је након Косовске битке Кнегиња Милица дала да се израде и поново упакле када Косово и Метохија буду освећени и након тога их на чување дала братству Високих Дечана. Моји преци, осветници Газиместана, су знали да су дела а не речи једино што некога уписује у историју. Они су са оружјем у рукама заједно са српским народом ослободили Косово и Метохију без обузира на жртву која је за то била потребна. Све док вођење државе буде засновано на калкулацији и испразној демагогији уместо спремности на жртву ми ћемо бити у вечитом петку и суботи. Но кад осетимо да желимо да положимо жртву на олтар неког светог и вечитог начела, наступиће у свом пуном сјају недеља и Васкрс до краја историје.

Будимо снажни, јасних и бистрих очију и чувајмо једни друге.

Христос васкрсе браћо и сестре!

Бог живи!

Поводом годишњице почетка НАТО злочина над нашом земљом, положили смо венац на Стражевици.

Памтимо жртве, памтимо наше хероје и знамо да су заборав и смрт синоними.

Данас је рођендан Његовог Краљевског Височанства Принца Владимира Карађорђевића.

На многаја љета!

7. фебруара 1920, мучки је убијен Александар Васиљевич Колчак (Алекса́ндр Васи́льевич Колча́к; Санкт Петербург, 16.11.1874 — Иркутск, 7.2.1920). Колчак је био руски адмирал и један од вођа Беле гарде. Био је председник привремене белогардејске владе у Сибиру.

Живот и смрт адмирала Колчака у себи садрже све елементе мита - борбу за одржање принципа традиције пред лавином њеног уништења, непристајање на предају ни под којим околностима, издају од стране Запада који се номинално декларисао као савезник и смрт од руке хтонског елемента.

Вјечнаја памјат!

Божићна посланица ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића 2026.

Браћо и сестре,

Овај Божић дочекујемо у тешко време што се односи на нашу државу и народ, али и на укупан светски контекст. Из овог разлога није лако обратити се а да се нешто из овог сложеног мозаика околности не заборави, али и да се избегне обраћање сведено на клише и уобичајене поруке којима смисао често недостаје.

Можда је најтачнија од свих изречених формулација за осликавање времена у којем се налазимо „Стари свет умире а нови се мучи да да се роди, сада је време чудовишта.“

На том трагу, сведоци смо времена у којем је сила постала једини инструмент политичког али и друштвеног деловања. Како на међународном, тако и на унутрашњем плану, односно плановима држава. Стара равнотежа снага која је била зачета Техераном и Јалтом и ступила на сцену 1945, више не постоји. Такође и срећом, не постоји више ни глобалистичка и неолиберална хегемонија која је наступила као својеврсни епилог света након Јалте а чији је основни предзнак био отимање делова суверенитета држава у функцији стварања света међународних корпорација у коме су државе сведене на декор без икаквог реалног значења. Глобалистички видови друштвене организације засновани су на формирању над-држава које успостављају хегемонију над сувереним државама и своде их на колоније. Пример овога је сада на сву срећу умирућа и потпуно дисфункционална Европска Унија. Ови процеси су током последњих година уступили простор за нове суверенистичке формулације које на Западу на жалост сопствену сувереност интерпретирају искључиво као сувереност капитала. Без најмање назнаке традиције или културног или народног идентитета као евентуалног темеља суверености. Ови „нови суверенизми“ чији је највидљивији пример онај у САД, само су још један аргумент у низу који нам сугерише да је унутар колективног Запада аутентичан традиционализам уз поштовање сопствених идентитетских темеља, немогућ. Више од два столећа су прошла од прве анти-традицијске и анти-монархијске револуције која је обезглавила Запад а круну заменила парламентом. 1789. није само започела талас укидања мони архи принципа у Европи, већ је започела укидање Запада. Пример нео-суверенистичког дивљања је недавна интервенција САД у Венецуели. У посматрању ове епизоде ни најмање се не бавимо анализом система или политичког идентитета председника Мадура, већ отвореним принципом голе силе за решавање међународних ситуација. Изгледа да се добар део света, онај атлантистички, свео са једне стране Атлантика на зле кловнове, а са друге, на хронично неспособне пајаце који не разумеју да је глобализам постао анахронизам.

Уколико бисмо се осврнули на унутрашњи план, чињеница је да је тренутна власт низом погрешних и деструктивних поступака по народ и државу, сама себе сахранила и да ће за врло кратко време сићи са сцене историје. Кључно питање које се појављује пред нама је смер кретања наше државе после ове власти? Врло опасна околност којој сведочимо је да умирућа и дисфункционална ЕУ од самог почетка студентске и народне побуне код нас покушава да се налик паразиту наметне са тезом да су „циљеви студената и народа Србије исти као они ЕУ“ и наметне исту позицију коју има тренутна власт према ЕУ са својим манијакалним „остајањем на европском путу“. Сигурно је да ЕУ покушава себе да наметне несумњивој евроскептичној већини у Србији и кроз одређен број политичких опција које би, баш као и тренутна власт, по сваку цену да нас гурну под колонијалну управу Брисела. Саму ЕУ бисмо питали, кад већ тврди да баштини исте вредности као становништво Србије, да ли то значи да жели да укине признање Косова као независне државе на нивоу свих држава чланица? Да ли можда жели да престане са својим притиском на законски систем Србије у вези са измишљеним појмом „род“, нападом на српски језик са родно осетљивим језиком или агресијом према традиционалним породичним вредностима кроз правни систем наше земље? Питање смера кретања Србије након силаска са политичке сцене тренутне власти је кључно у овом тренутку и молим вас да мислите о њему.

У вези са Косовом и Метохијом, на жалост тренутна власт је Бриселско – охридским споразумима и потпуним и трагичним игнорисањем јужне покрајине, по свему судећи завршила мирну транзицију власти са Београда на Приштину. Ова власт је поништила оно што су мој прадеда Краљ Петар, мој деда Краљ Александар и српска војска учинили током Балканских и Великог рата а то је заветно поновно прикључење Косова и Метохије матици Србији. На жалост, ми сада морамо да мислимо не више о задржавању Косова и Метохије, већ о понављању јуначког подвига наших славних предака, осветника Газиместана.

Будите здрави, чувајте завете, чувајте једни друге.

Мир Божији – Христос се роди!

Владимир